Spas-Ivo Andrić
Devet je stotina sutona želelo jednu radost, Dok sam živeo Zaboravljen, napušten, prezren, Gažen ko most nad vodom. Tek jednog večera Kroz blesak poslednjeg zraka Mlada meseca, sokova i voda, Ugleda duh zanesen Kako večernji oblak dobiva oblik i svest, Kako se ogromno nebo otvara i sjajem Neslućenim Oduzima jednom zauvek nesrećan dah. A Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada, Govori svetlošću, neprolaznom harmonijom: Da niko nije zaboravljen i sam.