Objašnjenje

Sad shvatam:
nismo došli
zadovoljni kô trave,
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore

Mi smo zvezde
što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo,
i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.

I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al’ nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi,
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.

I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.

Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.