Ptica logo

-

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Mit o ptici

-
Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. Mika Antic
Прикажи све

Plava zvezda

-
Iza suma,iza gora, iza reka ,iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Cak i ako ne verujes, probaj toga da se setis. Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes, da odletis, da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis. Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja. Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta. Mora dugo da se nadje. Treca. Peta. Mora u snu da se zadje na kraj sveta. I jos dalje iza kraja: do beskraja. Mora biti takve zvezde. Sto se cudis. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis. Jednog dana, jedne noci, ne znam kada, ali znam tacno, izgledace nebo bez nje tako prazno, tako mracno. I sva sunca, sve lepote i sve oci sto se jave, nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave. Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna, sjajna. Kad je nadjes - sam ces znati. Sad je tajna....
Прикажи све

Mit o ptici 2.deo

-
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke obrasle vetrom i svetlošću. Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju na njihov način letenja. Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi mogućnost da stvaramo takve oblike iz kojih - kad se primakne uho i oslušne - dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi. U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni.
Прикажи све