Mika Antic prica

-

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Mit o ptici

-
Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. Mika Antic
Прикажи све

Objašnjenje

-
Sad shvatam: nismo došli zadovoljni kô trave, što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore. Imamo ruke, dobre kao pijane laste, da se grlimo plavo, i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sad svako pruža ruke i nova čuda traži. A sve je smešno i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre, i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja. I svako ume da psuje. I ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja, i granja. I jednako je u nama i prljavo, i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali. I znamo šta smo dužni. I šta smo juče hteli. I sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al’ nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi, od svih ostalih ...
Прикажи све

Poruka

-
Kad prođu zore, kad zaspe kiše, i nas odavno ne bude više, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog još daljeg sina i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina, za snove šarene i beskrajne, pegave pahulje budućih zora, za čavrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. Kad svenu zore, kad zgasnu kiše, i nas odavno ne bude više, reci nek budući lepše sanjaju, zamoli da čudno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tačnije sanjaju, ako ne sanjaju – daj im da sanjaju, viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju, dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima. Kaži im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih čeka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrćući – u vis smo pali, sa ožiljcima najlepših krila. Kad minu zore, kad umru kiše, i vidiš...
Прикажи све