Đački korzo

U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta; Odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta.

Šarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu šubara i kačketa... A usput pogled poneko baci, ili nešto bajagi nevažno kaže. Ruku na srce: sta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja, tamo i natrag - i nikad kraja?

Čarape žute, zelene, plave, i duge noge, kao štapovi, i neki zvrkovi na vrhu glave i šiške na čelu kao slapovi, i podgurkivanja, i zavirivanja, i zadirkivanja i dobacivanja...

A možda ipak - ko će ga znati - možda tu ipak nešto postoji, možda i nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji, kad počne tako sve ispočetka: danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila, - možda tu nekom rastu i krila, možda tu počnu sva putovanja, možda se ovde najlepše sanja, možda se ovde najlepše želi i možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi trajni, i možda su se baš ovde sreli osmesi neki - i zavoleli.

Možda baš zato jedino vredi da se u gužvi ovako luta: malo onamo i malo natrag, i opet tako još dvesto puta.