Tatina pesma

Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih,
ali to nije mama,
iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno, što se ima
tek sad,
kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode,
žive
i sretnu.
I čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.

A posle:
zvezda počne da rđa
i počnu prepirke ko je kriv.

I mama tati odjednom tuđa.
I tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe.
I trunu na dnu tuđih mora.

I mama drukčije nebo nađe.


A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.
I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah.

Veruj mi,
bilo je u početku
divnog u meni i u mami.
Zato prećutkujem sve što je ružno.
Ni ti mi ništa ne govori


Mi ćemo uporno ko dva drugara
živeti makar zauvek sami.
Nećemo tražiti lažne mame
jer pravu ne ume druga da stvori.
I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš između prašnjavih slik
Mama – to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag
Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.
Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.

Znaj, sve se menja.
Pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu

Al’ ti je,
da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.

https://youtu.be/x3vLiiiY3HA