Zabavne priče i pesme

Sad shvatam: nismo došli zadovoljni kô trave, što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore. Imamo ruke, dobre kao pijane laste, da se grlimo plavo, i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sad svako pruža ruke i nova čuda traži. A sve je smešno i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre, i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja. I svako ume da psuje. I ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja, i granja. I jednako je u nama i prljavo, i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali. I znamo šta smo dužni. I šta smo juče hteli. I sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al’ nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi, od svih ostalih ...

Devojčice, vi, koje ste večeras poslednji put uspavale svoje lutke i krišom od njih, na prstima, došle na ovu igranku, sa zenicama pitomim, sa zenicama srnećim, bistrim kao najveći kao najlepši cvet, i vi sa osmehom toplijim od mesečine na proplanku, i vi, zaljubljene u prvi uvojak što vam pokriva uho, i zaljubljene u ceo svet… Dečaci, vi, koji ste večeras prvi put nekako drukčije, mangupski začešljali kosu, pa vam se odjednom čini da vam niču brkovi, a osmeh vam na licu sličan muškijim ljudima i vi, sa klikerima u džepu i pegama na nosu, što se pravite važni, pa ste promenili hod, a srce i dalje vam drhti kao preplašeni miš u zadihanim grudima… Hajde, započnimo ovaj naš prvi tango u životu! Igrajmo! Nije strašno Dva levo – jedan desno. Jedan levo – dva desno. Evo, brojimo svi uglas. Zbogom olovni vojnici! Zbogom detinjstvo sa kikama i plavom mašnom! Zbogom sve ono što je bilo juče Dobro nam došlo sve ovo što je ispred nas! Nije ovo čas hemije niti čas mat...

Uzalud preturaš prašnjave slike i tražiš mamine oči na njima. Nađeš ih, ali to nije mama, iako hartija na nju liči. Mama je za tebe nešto drugo: to izmišljeno, što se ima tek sad, kad živimo ovako bez nje u ovoj muškoj samačkoj priči. Ne znam da li ćeš moći da shvatiš: ljudi se rode, žive i sretnu. I čini im se našli su sreću i neku zvezdu istovetnu. A posle: zvezda počne da rđa i počnu prepirke ko je kriv. I mama tati odjednom tuđa. I tata mami jadan i siv. I tonu brakovi ko trošne lađe. I trunu na dnu tuđih mora. I mama drukčije nebo nađe. A živeti se i dalje mora, mada sve na nju svaki dan seća; kud god se okreneš: njen je dah. I sanjaš tu je, na tvom uzglavlju, i nežna i brižna u isti mah. Veruj mi, bilo je u početku divnog u meni i u mami. Zato prećutkujem sve što je ružno. Ni ti mi ništa ne govori Mi ćemo uporno ko dva drugara živeti makar zauvek sami. Nećemo tražiti lažne mame jer pravu ne ume druga da stvori. I nemoj da mi tunjavo šmrkaš dok tražiš između prašnja...

Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni. Srećom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Srećom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Uveče te odvedu. U zoru te dovedu, I zna se: sve je uredu.

U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta; Odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta. Šarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu šubara i kačketa... A usput pogled poneko baci, ili nešto bajagi nevažno kaže. Ruku na srce: sta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja, tamo i natrag - i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge, kao štapovi, i neki zvrkovi na vrhu glave i šiške na čelu kao slapovi, i podgurkivanja, i zavirivanja, i zadirkivanja i dobacivanja... A možda ipak - ko će ga znati - možda tu ipak nešto postoji, možda i nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji, kad počne tako sve ispočetka: danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila, - možda tu nekom rastu i krila, možda tu počnu sva putovanja, možda se ovde najlepše sanja, možda se ovde najlepše želi i možda s...