Zabavne priče i pesme

HTML NASLOV Lorem ipsum dolor sit amet WIKIPEDIA Lorem ipsum dolor Lorem ipsum dolor sit amet,consectetur adipiscing elit.Etiam ac orci a quam sollicitudin elementum a quis justo.Cras eu dapibus sem,sit amet molestie nisi. Phasellus vestibulum est quis eros tincidunt faucibus.Aliquam scelerisque libero eget viverra elementum.Nulla mattis,leout maximus sucipit,arcu erat suscipit li bero,et vulputate ante ex a dui. HTML dugme Lorem ipsum dolor sit amet,consectetur adipiscing elit.Etiam ac orci a quam sollicitudin elementum a quis justo.Cras eu dapibus sem,sit amet molestie nisi. Phasellus vestibulum est quis eros tincidunt faucibu. Dugme Dani u nedelji Ponedeljak Utorak Sreda Cetvrtak Petak Subota Nedelja Meseci proleca Mart April Maj Jun

Sad shvatam: nismo došli zadovoljni kô trave, što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore. Imamo ruke, dobre kao pijane laste, da se grlimo plavo, i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sad svako pruža ruke i nova čuda traži. A sve je smešno i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre, i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja. I svako ume da psuje. I ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja, i granja. I jednako je u nama i prljavo, i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali. I znamo šta smo dužni. I šta smo juče hteli. I sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al’ nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi, od svih ostalih ...

Devojčice, vi, koje ste večeras poslednji put uspavale svoje lutke i krišom od njih, na prstima, došle na ovu igranku, sa zenicama pitomim, sa zenicama srnećim, bistrim kao najveći kao najlepši cvet, i vi sa osmehom toplijim od mesečine na proplanku, i vi, zaljubljene u prvi uvojak što vam pokriva uho, i zaljubljene u ceo svet… Dečaci, vi, koji ste večeras prvi put nekako drukčije, mangupski začešljali kosu, pa vam se odjednom čini da vam niču brkovi, a osmeh vam na licu sličan muškijim ljudima i vi, sa klikerima u džepu i pegama na nosu, što se pravite važni, pa ste promenili hod, a srce i dalje vam drhti kao preplašeni miš u zadihanim grudima… Hajde, započnimo ovaj naš prvi tango u životu! Igrajmo! Nije strašno Dva levo – jedan desno. Jedan levo – dva desno. Evo, brojimo svi uglas. Zbogom olovni vojnici! Zbogom detinjstvo sa kikama i plavom mašnom! Zbogom sve ono što je bilo juče Dobro nam došlo sve ovo što je ispred nas! Nije ovo čas hemije niti čas mat...

Uzalud preturaš prašnjave slike i tražiš mamine oči na njima. Nađeš ih, ali to nije mama, iako hartija na nju liči. Mama je za tebe nešto drugo: to izmišljeno, što se ima tek sad, kad živimo ovako bez nje u ovoj muškoj samačkoj priči. Ne znam da li ćeš moći da shvatiš: ljudi se rode, žive i sretnu. I čini im se našli su sreću i neku zvezdu istovetnu. A posle: zvezda počne da rđa i počnu prepirke ko je kriv. I mama tati odjednom tuđa. I tata mami jadan i siv. I tonu brakovi ko trošne lađe. I trunu na dnu tuđih mora. I mama drukčije nebo nađe. A živeti se i dalje mora, mada sve na nju svaki dan seća; kud god se okreneš: njen je dah. I sanjaš tu je, na tvom uzglavlju, i nežna i brižna u isti mah. Veruj mi, bilo je u početku divnog u meni i u mami. Zato prećutkujem sve što je ružno. Ni ti mi ništa ne govori Mi ćemo uporno ko dva drugara živeti makar zauvek sami. Nećemo tražiti lažne mame jer pravu ne ume druga da stvori. I nemoj da mi tunjavo šmrkaš dok tražiš između prašnja...

Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni. Srećom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Srećom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Uveče te odvedu. U zoru te dovedu, I zna se: sve je uredu.

U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta; Odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta. Šarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu šubara i kačketa... A usput pogled poneko baci, ili nešto bajagi nevažno kaže. Ruku na srce: sta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja, tamo i natrag - i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge, kao štapovi, i neki zvrkovi na vrhu glave i šiške na čelu kao slapovi, i podgurkivanja, i zavirivanja, i zadirkivanja i dobacivanja... A možda ipak - ko će ga znati - možda tu ipak nešto postoji, možda i nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji, kad počne tako sve ispočetka: danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila, - možda tu nekom rastu i krila, možda tu počnu sva putovanja, možda se ovde najlepše sanja, možda se ovde najlepše želi i možda s...

Mika Antić – Autobiografija (Beleška autora) Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu.  To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama…  Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. J a bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio.  A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske em...

U obicnom sam sebe uhvatio, pa nikad nisam to sakrivao. Bar sam posteno kiriju platio na ovom svetu sto sam ziveo. Mozda sam nekome jad iscelio i nekom u zenice sjaj namamio. I u komsiluk zvezde doselio. U prozor svitanja uramio. Ako mi zivot krila skrati i sneg u oko pocne da veje, znam, bar se necu pokajati sto sam umeo da se smejem.

Kad prođu zore, kad zaspe kiše, i nas odavno ne bude više, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog još daljeg sina i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina, za snove šarene i beskrajne, pegave pahulje budućih zora, za čavrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. Kad svenu zore, kad zgasnu kiše, i nas odavno ne bude više, reci nek budući lepše sanjaju, zamoli da čudno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tačnije sanjaju, ako ne sanjaju – daj im da sanjaju, viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju, dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima. Kaži im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih čeka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrćući – u vis smo pali, sa ožiljcima najlepših krila. Kad minu zore, kad umru kiše, i vidiš...

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju, al` mi smo dva muškarca, mi sve muški i rešimo. Gledamo se u oči. duše se širom otvaraju. Iskreni smo kad valjamo. Iskreni i kad grešimo. Jer nikog drugog nemam sem tate, da mu kažem sva ova zla i dobra što lome u meni kosti. I vrlo malo mi nude, a sve od mene traže, tvrdoglavog i nežnog, na raskršću mladosti. Dosta je ma i toliko: jedna šetnja uz reku. Dosta je ruka u ruci: tako se samoća leč

Iza suma,iza gora, iza reka ,iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Cak i ako ne verujes, probaj toga da se setis. Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes, da odletis, da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis. Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja. Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta. Mora dugo da se nadje. Treca. Peta. Mora u snu da se zadje na kraj sveta. I jos dalje iza kraja: do beskraja. Mora biti takve zvezde. Sto se cudis. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis. Jednog dana, jedne noci, ne znam kada, ali znam tacno, izgledace nebo bez nje tako prazno, tako mracno. I sva sunca, sve lepote i sve oci sto se jave, nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave. Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna, sjajna. Kad je nadjes - sam ces znati. Sad je tajna....

U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni. U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni. Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci. Moja večernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima što i ne znaju za protoplazmu, a ipak žive i ipak su od...

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke obrasle vetrom i svetlošću. Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju na njihov način letenja. Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi mogućnost da stvaramo takve oblike iz kojih - kad se primakne uho i oslušne - dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi. U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni.

Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. Mika Antic